jamislimzuto

Mama, jel ima nešto slatko?

Posted on: 27/11/2011


Lako mi je da se vratim u to doba. Tada je poslednji put život bio jednostavan, bar za mene. Danas, kada posmatram decu svojih prijatelja, pitam se šta je u njihovim glavama, o čemu oni razmišljaju dok nam ponosno iznose svoje igračke, ili pričaju o tome šta su radili u luna parku.

Detinjstvo mojih vršnjaka je bilo drugačije, valjda zato što je bilo drugo vreme, druge prilike, ili šta već. Sećam se da sam od svoje treće godine, sama izlazila u parkić ispred zgrade i u njemu provodila po ceo dan, igrajući se. Jedino što je privremeno ometalo važne obaveze koje sam tu imala, bio je poziv na ručak. Gotovo u kanonu, mogli su se čuti roditeljski pozivi, slični onima koje ispuštaju majke lavice kada pozivaju svoje mališane na obrok. A onda, opet u kanonu i vapaji nas mališana da ostanemo još samo malo. Dobiti produženje od pola sata smatralo se velikim postignućem, te je svako ko je u tome uspeo, bio cenjen i poštovan u parkić zajednici. U većini slučajeva, morali ste da se povinujete i pokunjeno odete na ručak, zavidni što je Miloš ostao još malo.

Ni u parkiću nije sve bilo prosto. I tu su postojali klanovi koji su se borili za prevlast nad ljuljaškama i fudbalskim terenom. Moj klan je bio ekološki. Mi smo bili iznad tih primitivnih previranja. Drugarice i ja smo jednoga dana zaključile da u parku ima jednostavno previše delova koji nisu prekriveni travom i biljkama. To je bilo nedopustivo. Tako smo se , uverene da radimo za dobrobit parkića, a samim tim i celog sveta, upustile u ambiciozni poduhvat potravljivanja golih površina. Ej, danas parkić, sutra- svet. Gde god vidiš zgodno mesto, ti travu posadi. I ne samo travu, nego i raznorazne biljke. U nedostatku sredstava za rad, morale smo da se snalazimo, pa smo tamo gde je bilo viška biljaka, čupali, a tamo gde je bilo manjka, sadili počupano. I ,eto rešenja. Nije nam doduše bilo jasno zašto biljke ne prihvataju najbolje novu lokaciju. Pa šta ako nemaju koren, izrašće im novi.

Pored biljaka, volele smo i životinje. Naročito insekte. Ja sam uporno pokušavala da unapredim veštine jednog gundelja, tako što sam ga stavila u kofu vode i učila da pliva. Recimo da nije naučio. Drugarica i ja smo jednom naišle na goluba koji je izgubio svoje perje u borbi sa mačkom. Ja sam ga, podrazumeva se, uzela u svoj dom, odlučila koji je za njega najbolji lek i počela terapiju. Ne sećam se šta je lek tačno bio, osim da je bio neki žuti prah koji sam brižljivo nanosila na svog pacijenta, danima, sve dok nije odleteo. Eto , spasiš mu život, od usta odvajaš za njega, a on odleti i nikad se više ne javi. Neki su stvarno nezahvalni.

Iako arhineprijatelji, nekada su se klanovi udruživali, zbog višeg cilja. Tako je, na primer, jedna od većih akcija nas dece bila izgradnja stepenica za starije ljude, na brdu. Naime, tokom zime, primetili smo da je roditeljima, a naročito bakama i dekama, teško da se penju uz zaleđeno brdo, da bi spuštali nas decu na sankama. Pred kraj leta, imajući u vidu neophodne vremenske uslove za planirane radove, okupili smo se oko ideje da iskopamo stepenice u brdu, koje će olakšati penjanje, istovremeno povećavajući moguć broj spuštanja po izlasku napolje. Vredno smo radili danima, sa lopatama koje smo krišom izvukli iz kuća, plastičnim koficama i đubravnicima. Šta je ko imao, nije se postavljalo pitanje, samo dok se radilo. Elem, stepenice su i dalje tu, samo su sada recimo manje stepenice, a više jedna velika uzdužna rupa na brdu, za koju se svi novi klinci pitaju kako je nastala. Eeeeeee..

Vreme za večeru je bilo podjednako mrsko kao i vreme za ručak. Sećam se i danas osećaja kada se umorna, gladna i prljava od valjanja po blatu i pesku, vratim u kuću i upitam da li ima nešto slatko. „Imaš džemaleba“ je odgovor koji me je najčešće čekao. Kakav verbalni šamar. Zar posle svega što sam uradila za ovu zajednicu? To mi je hvala? A kamo neki kolač, neka čokolada, nešto. Kako Milica stalno ima kolač od višnje? A ja džemaleba. Al, šta da radiš, takvo vreme bilo, odeš u kuhinju, naprave ti džemaleba i jedeš. Kad završiš, ideš da gledaš crtać i u krevet. Kupanje nedeljom, naravno.

Nekada, mogao si čak da ostaneš duže napolju, ali samo ako i drugarice ostaju. I da budeš blizu. To ti daje dovoljno vremena da sklepaš planove za sutra i baciš hejt na ekipu sa drugog kraja parkića. Taman. Sve je tada bilo moguće, samo da slušaš roditelje, ne praviš prevelike gluposti, jedeš šta ti daju i najvažnije, vratiš se kući kad se upale bandere.

Advertisements

3 reagovanja to "Mama, jel ima nešto slatko?"

Hehheheh sjajno! Stvarno je bilo tako svima nama, i bilo je jako lepo. 🙂
Valjda smo zato danas naopaki 😀

Eee,da, imam ja jos kvalitetnih secanja, al rekoh, da izdelim u nekoliko clanaka 🙂

ja, kao pripadnica drugog klana iz parkica, mogu da ispricam svasta gospodarice macaka!!!!!! he, he…..

A šta vi mislite?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Kliknite ovde ako želite da vas opterećujem i putem email-a

Pridružite se 104 drugih pratioca

Kategorije

Statistike bloga

  • 44,385 hits
%d bloggers like this: