jamislimzuto

Izvinite, jel ovo put za Tiranu?

Posted on: 22/01/2012


Bilo je to jednog maja. U mini kombi utrpalo se nekoliko srpskih preduzetnika sa dve organizatorke i krenuli su put Tirane, na međunarodnu konferenciju. Vozač kombija je bio jedan pristojan gospodin, rodom iz Novog Sada. Vesela družina je bila ushićena predstojećom posetom ovoj nepoznatoj komšijskoj zemlji. Vozač je samostalno odlučio da se krene preko Crne Gore.

Vožnja kroz Srbiju i Crnu Goru nije mnogo zainteresovala putnike, obzirom da im je krajolik bio više nego poznat. Stvari su postale zanimljive tek kada su se približili crnogorsko-albanskoj granici.
Bilo je predveče. Kombi je prilazio graničnom prelazu, smeštenom između planine i jezera. Napolju je bila pustoš, kamenjar i poneka trska koja je virila iz vode. Sve u svemu, prilično jezivo. Nije ni čudo što je baš ovaj prolaz cenjen u kriminalnim krugovima. Crnogorski deo granice su prošli bez problema. Albanski deo je krio začkoljicu.

Prekaljeni albanski graničar prišao je vozaču, zatraživši vozačke isprave i pasoše. Izgledao je vrlo okrutno, kao što biste i očekivali od albanskog graničara. Ispitivačkim pogledom prešao je preko uspaničenog vozačevog lica, koje je pokušavao da prikrije svoju nervozu.
„Dajte mi zeleni karton“, zapovednički je zatražio pripadnik albanskih organa reda.
„Da, ovaj, ja imam zeleni karton, ovaj, ali, ako tražite ono odobrenje, slučajno, pa to odmah da vam kažem da nemam, eto…“, promucao je vozač.

Odlično, pomisliše ostali putnici. Kako bi bilo da čoveku koji te uopšte to nije pitao, nabrojiš sve šta od dozvola i dokumenata nemaš. Nije zgoreg da nabrojiš i šta ti sve nije ispravno na vozilu. A možda ti je i vozačka istekla, pa i to da pomeneš.
Albanski policajac ga je gledao u neverici. Da li je ovo šala? Niko nije ovoliko glup?!
„ Zašto idete u Tiranu?“ upitao je.
„Pa, ovaj, eto, znate, ja samo vozim, a oni..“ pokazavši rukom na svoje od besa proključale putnike, „ oni, idu, znate, okupljaju se tamo, ovaj, oni su privrednici iz Srbije, evo ovaj tamo se bavi nekim kompjuterima, one dve iza su iz američke jedne organizacije i oni tako idu da se okupljaju tamo, iz svih zemalja, šta ja znam, ja samo vozim“, probuncao je vozač.

Dobro, ovo je zvučalo potpuno uverljivo. Nismo uopšte grupa trgovaca organima, sa dve prostitutke koje čekaju da se prebace u Albaniju na novo zaposlenje, kipteli su putnici.
Organizatorke su besnele u zadnjem delu kombija, pokušavajući nogama da dohvate vozačevo sedište i izudaraju ga dovoljno diskretno, kako bi shvatio da treba momentalno da umukne. Ovaj potez vozač bi verovatno doživeo kao podstrek da nastavi da daje nepotrebne informacije zabezeknutom policajcu.
Dovoljno je da kažeš da idemo na konferenciju, čovek te ništa više nije ni pitao. Hoćeš li ućutati pre nego što svi završimo u zatvorskoj jedinici na albanskoj granici. Ništa nije pomagalo. Gospodin vozač je očigledno patio od Turetovog sindroma.

Taman kada su pomislili da će se nekim čudom izvući, jer im je policajac vratio dokumenta i dao znak da mogu da nastave, vozač je imao još jedan od svojih brilijantnih nastupa.
„ Nego, recite vi meni, jel ovde može nešto da se dogovori sa policijom, ako se napravi nek prekršaj i to, znate na šta mislim?!“, blago je namignuo vozač, u pokušaju da uspostavi prijateljsku, „naši smo“, vezu sa carinicima.
Ovo je neverovatno. Da li si ti upravo pitao albanskog carinika, na jednoj od najzloglasnijih granica u regionu, gde svakodnevno zaplenjuju džakove droge i prevoze leševe u buradima, da li može da te posavetuje po pitanju podmićivanja policije? Hvala Bogu da ga dotični carinik nije najbolje razumeo, pa je odlučio da ga ignoriše. Putnici su već zamislili svoj izlazak iz kombija i postrojavanje u odvojenoj prostoriji, gde bi ih čekala debela policajka, sa navučenim lateks rukavicama i osmehom koji nije slutio na dobro.

Nastavili su dalje. Vozač nije razumeo zašto su ostali uznemireni, pa on je hteo samo da proćaska. Obećao je da će od sada ćutati.

Prešli su na teritoriju Albanije. Kao da su se vratili u srednji vek. Pored kozijih staza koje su igrale ulogu puta, napolju nije bilo ničega. Osim krša i bunkera. Malo malo, pa bunker. I napuštene benzinske pumpe. Neke od ovih stanica su bile potpuno napuštene, a neke su lokalci preuredili u stambene objekte. Ograđena bašta i usred nje rezervoar sa sve crevom za sipanje goriva. Divan prizor.
Prvi zaključak je bio da albanci veruju u multipraktičnost bunkera i benzinskih stanica. S druge strane, električna energija kao da nije zauzimala bitno mesto na njihovoj lestvici vrednosti.

Kao u filmovima, na putu se našao magarac. Da, magarac. Prišao je kombiju i pokušao da provuče glavu kroz jedan od otvorenih prozora. Šta je sad ovo, albanski safari? Pa ko je mali albanski magarac, pa ko?

Malo dalje, još uvek u sred ničega, na vidiku se razlio fudbalski teren. Potpuno logično. Nigde žive duše nema, osim ljudi koji žive na benzinskim pumpama, ali zato ima fudbalski teren. Ako se ikada na ovom mestu nakupi više od 10 ljudi, zašto da im se ne pruži mogućnost da malo pikaju fucu.

Nekoliko sati dalje, naišli su na prvu civilizaciju. Malo trgovačko mesto, sa puno prodavnica sa šarenom robom i nezavršenim udžericama. U raznim bojama.
Zaključak drugi: Albanci smatraju da su fasade prevaziđene. Ako ih negde i ima, uglavnom su šarene, na radost.
Put se otegao u nedogled. Putnici su već odavno izgubili entuzijazam i sada su već bili sigurni da nikada neće stići. Napolju je bio mrkli mrak, a put prepun jezivih rupa. Jedno je bilo sigurno, ko je krenuo sa kamenom u bubregu, do sada se uspešno rešio ovog problema. Bar nešto.

Na putu su naišli na autobusku stanicu, na kojoj su stajala dva čoveka. Vozač je zaustavio kombi, u nameri da pita za pravac. Jedan od dvojice ljudi pobegao je odmah. Drugi je ostao.
Jedan od putnika je spustio prozor i na čistom i razgovetnom srpskom jeziku, upitao prolaznika:
„ Izvini, da li znaš kuda za Tiiiraaaanuuu?“, polako je izgovarao, kako bi sagovornik što bolje razumeo. Čovek ga je gledao belo. Bilo je očigledno da nije retardiran, samo ne razume srpski.

Nastavili su dalje. Vozač se žalio kako je umoran, mrak mu je, spava mu se, gladan je. Evo već mu se i ruke tresu. A možda da ga neko malo zameni? U redu, nema problema, a možda da vam mi onda platimo novcem iz monopola, zapitale su organizatorke?

Jadni i iscrpljeni, stigli su do Tirane. Ta avantura ih je koštala 13 sati života i nebrojeno mnogo nervnih ćelija. Ah, ali zabava je tek počinjala. Ne zaboravimo, trebalo se i vratiti nazad.
Jedan prijateljski savet: Ako već idete u Tiranu, uzmite avion.

Advertisements

2 reagovanja to "Izvinite, jel ovo put za Tiranu?"

Ili drugi savet iznajmite kombi i vozaca koji znaju put!!! Ali najveci hit je sto je jedan lik pobegao sa stanice 😀

Da,covek pobeze glavom bez obzira, veli, ko zna ko su ovi ludaci, u sred noci, u kombiju, bolje da bezim 🙂

A šta vi mislite?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Kliknite ovde ako želite da vas opterećujem i putem email-a

Pridružite se 103 drugih pratioca

Kategorije

Statistike bloga

  • 43,485 hits
%d bloggers like this: