Istanbul izaziva: Čik naruči hranu

Posted by: ja mislim zuto on: 05/02/2012

• In: Jovankini putopisi
• 4 Comments

Napolju je mećava. Grupa iz Beograda ulazi u restoran preporučen od strane ljubaznog osoblja hotela. Pitaju se da li će ih večera stajati podjednako mnogo, kao juče, ili će ovde cene biti pristupačnije. Gospodin na ulazu otvara vrata i želi im dobrodošlicu. Grupa već zamišlja kako ovim gestom 200 evra napušta njihove džepove. Restoran je prazan.

Upućuju ih za jedan sto, pored prozora. Iz krajnje prijatne unutrašnjosti izbija želja ugostitelja da se gosti osećaju komotno. Nažalost, upućenost u umetnost enterijera nije se protegla i na upućenost u grejne potencijale malobrojnih radijatora postavljenih po ćoškovima. Jedan od gostiju predlaže da sednu na gornji sprat. Konobar mu rukama i nogama objašnjava da je gore mnooogoo hladno. Da. Za razliku od dole, gde je naprosto kao u sauni? Šta god.

Gosti sedaju za sto i momentalno bivaju opkoljeni šestoricom konobara. Opsada. Ponašanje koje gosti tumače kao sve samo ne gostoljubivo. Jedan od gostiju pokušava da započne komunikaciju na engleskom. Odgovor koji dobija, upućuje ga na to da domaćini nisu baš vični stranim jezicima. I, zabava počinje.

“Can we see the menu?”.
Konobar sa razumevanjem klima glavom i odlazi put kuhinje.

Ahmede, Jusufe, dajte ovamo današnju ponudu, gosti traže, povika glavni konobar.

Vraća se sa još pet kolega koji donose orgomnu tacnu sa jelima. Jelima koje niko nije poručio. Svi stoje okupljeni oko stola i pokazuju na svako od jela, pričajući na turskom.

“No, no, the menu, the menu”, ponavlja jedan od gostiju, praveći pritom univerzalni znak za meni, virtuelni pravougaonik, koji iscrtava u vazduhu, uz pravilnu intonaciju.

Šta mi ovi mašu ovde, lepo smo im izneli hranu, na razumem?! Ahmede, jel razumeš ti ovaj engleski, de vidi šta hoće ovi!
Ahmed: Jok ja, gospodine..

Ne pomaže. Osoblje i dalje stoji iznad glava gostiju.

“Is this obligatory?” pita jedna od gošći. Obligatory? Stvarno?

Gost odmahuje rukom prema tacni sa hranom, nadajući se da će domaćini shvatiti da treba da se povuku. Konačno, jednom od njih sine i svi zajedno se povlače na savetovanje, u kuhinju. Odnose ogromnu tacnu sa sobom.

Ovi su neki ludi, ništa, Halide, Mahmude, nosite ovo nazad i donesite im tacnu sa ribom, možda će to hteti. Vi ostali, stanite oko stola, možda nešto naruče. Alaha mi, čudnije ljude nisam video, gladni, ceo leb nam izedoše, a neće da uzmu hranu..Stalno nešto pričaju, mašu, guraju..kakvi prostaci..

Gošća poziva konobara u nadi da će barem vino moći bez problema da naruči. Kakva zabluda.

“Can we have the wine list?”
Konobar klima glavom, sa razumevanjem, odlazi put dela gde stoje vina i vraća se sa nasumice odabranom flašom.

“No, no, the wine list, we want to see all the wines you have!!!!”
“Oooo, yes,yes”, konobar odlazi zadovolljno.
Ovoga puta vraća se a svim vinima koje imaju, koje donosi i gura na sto. “All wine, yes, here are”.

Evo ti vina, jebala te vina, na ti, ispičuturo..

Gosti se naizmenično udaraju šakom o čelo, prevrću očima i smišljaju kako najbrže da se onesveste i spase ove situacije.

“Can we please talk to the manager?”

Konobar sa razumevanjem klima glavom i odlazi put kuhinje.

Gazdo, gazdo, ovi oće s tobom da prićaju?
Sam rekao da me niko ne uznemirava dok gledam srpske serije!! More, nema nikakav gazda, nisam tu..
Pa, šta ja da radim sad gazda, ne mogu praznih ruku da se vratim?
Evo ti ovaj jelovnik, nosi im to..

Vraća se sa menijem. Značajno ga otvara i pokazuje njegov sadržaj unezverenim gostima.
Ok, bar su uspeli da dobiju meni. Idemo dalje.

Dok gošća pregleda jelovnik, ostali se cenjkaju za flašu vina. Nakon nekoliko dramatičnih odlazaka i vraćanja konobara, uspevaju da dobiju željenu cenu. Realno, svesni su da su odrani i da im je uvaljen turski ekvivalent Smederevke, al šta sad, mora nečim da se zalije.

Taman kad su mislili da mogu malo da odahnu, gostima se predočava nova poseta delegacije iz kuhinje. Ovoga puta, donose tacnu sa gomilom ribe, koju guraju na sto, smešeći se, očigledno hvaleći njen kvalitet, na izvrsnom turskom.
Gosti odlučuju da se bar raspitaju za tu ribu, kad im je već gurnuta pod nos. Konobari se zadovoljno smeškaju i nakon nekoliko minuta ove krajnje neprijatne i zbunjujuće situacije, odlaze u kuhinju.
Pritom, niko još uvek nije ništa naručio. Pitaj Boga šta se ovde desilo.
Gošća konačno zove konobara i nekako uspeva da mu objasni narudžbinu.

Tenzija polako popušta. Gosti sa nestpljenjem očekuju da vide šta će dobiti. Da li će im biti poslužena sušena kozja glava, punjena pistaćima?
“ We bring to you our specialty, head of goat, with eyes and everything, very nice, you like, enjoy”…

Nakon nekoliko minuta, stiže hrana. Konobari prilaze i svakom u tanjir sipaju po jedno jelo.

Primetno je da Turci ne mare za lični prostor, te da vole da postoje malo iznad glava svojih gostiju. Da znaju ljudi da su tu, ako im nešto treba. Da, nema ničeg prijatnijeg od osećaja da ti turski konobar stoji iza leđa, dok pokušavaš da pojedeš ono što ti je sipao u tanjir. Jel on to čeka nešto? Ili postoji vremensko ograničenje nakon kog će ti hrana biti oduzeta. Šta si pojeo, majkane, pojeo si..
Takođe, šta se desilo sa slobodom izbora ovde? Šta ako se nekom baš ne jede to predjelo? Ma jok, ovde ti utrpaju u tanjir i stanu ti iznad glave, čisto da te ohrabre da pojedeš. Ako ne pojedeš, realno, to će izazvati bujicu pitanja na turskom i proceduru objašnjavanja kroz koju ne želiš da prođeš. Zato, samo jedi i ćuti.

Ako izuzmemo čudne kulturne običaje domaćina, gosti su prilično zadovoljni hranom. Sve je preukusno.

Jedna od gošći završava ostatak svog jela, kada konobar prilazi sa namerom da joj uzme tanjir.
Ni odmahivanje glavom, niti ostala verbalna i neverbalna komunikacija, nije odvratila konobara u svojoj nameri. Uzeo joj je tanjir, oteo joj je viljušku i nož iz ruke. Doneo joj je novi, čisti tanjir i u njega istresao ostatke hrane sa prethodnog. Neuviđajući poentu ovog čina, gošča je nastavila da jede. Bolje da ne pita.

Muhamede, uzbuna, uzbuna, trči do stola, jedna žena gost jede iz istog tanjira već 10 minuta. Tako ti glave na ramenima, trči i otimaj joj to..samo da nas gazda ne vidi, sve će nas oterati…

Nakon završenog obroka, trebalo je proći kroz još jednu agoniju. Tražiti račun.
Najsmeliji gost se drznuo da ga zatraži. Konobar se se razumevanjem povukao u kuhinju. Vratio se sa rukom ispisanim računom. Super, ajde sad sve to, samo na fiskalnom? Fiscal bill, ne? O, da , naravno, razume on sve. Opet odlazi na sveto mesto, samo da bi se ovoga puta vratio sa malim parčetom papira, na kom je odštampan iznos računa.

Jusufe, ti znaš da računaš, de saberi ovima šta su imali.. Napravi im dobru cenu, pa da počnemo sa cenkanjem..
Ali, gazdo, oni kažu hoće onaj drugi račun..
A,joooj, nesrećeee, Jusufe, idi izvadi onu fiskalnu kasu iz podruma, i donesi je vamo..moramo da otkucamo, nema nam druge..kakva nas zla sreća snađe..

Aha, znači to je logika. Svaki put kad zatražiš adekvatniji račun, na primer onaj koji je prihvatljiv knjigovodstvu u tvojoj zemlji, dobijaš sve manje i manje parče papira. Ono prethodno ti ne vraćaju. Pa se ti buni..

Taman kad su se spremali da idu, eto stiže tacna sa ribom. Ribom, koju niko nije poručio.
Niko nema više snage da se objašnjava.

“Doggy bag ,please?”

Konobar se sa razumevanjem povlači u kuhinju. Setivši se simpatičnog psa kog su videli u dvorištu restorana, gosti beže glavom bez obzira. Mentalna slika koja im se urezala u glavu, a koja oslikava ono što će konobar doneti iz kuhinje, jednostavno je previše za večeras.

Azrene, Azrene, de si se denuo, odi kuco, odi kod čika Mahmuda, traže te gosti….

Oznake: engleski, hrana, Istanbul, konobar, kuhinja, restoran