jamislimzuto

Od pamtiveka postoji ravnoteža između muškaraca i žena. Muškarci love, žene skupljaju bobice oko kuće i rađaju decu. Od početka se zna ko kosi a ko vodu nosi. Do nedavno, uobičajena tema za žučnu raspravu sa pripadnicima muškog pola,odnosila se na teške muke koje život nameće i jednima i drugima. Muškarci moraju da idu u vojsku, a žene moraju da se porađaju. Kad smo bili mali, ova diskusija se obično završavala argumentovanjem da neka od strana ima brata koji ide u osmi razred, te da je isti spreman da demostrira svoju fizičku nadmoć. Ovo bi obično privelo raspravu kraju, osim ukoliko druga strana nije u mogućnosti da dokaže da ima brata koji ide u srednju školu, još bolje, na fakultet. Tu bi njegova karta bila jača i ovaj sa tričavom osnovnom ne bi imao izbor nego da se posramljeno povuče.

Elem, odgovor na večito pitanje „Da li je teže ići u vojsku ili porađati se?“ nikada nije dat.
Muški primerci su odlazak u vojsku na godinu dana stavljali na pijadestal najvećih muka znanih čovečanstvu. Porođaj, s druge strane, nije se mogao meriti sa užasom kasarne. Žene su, naravno, oduvek držale da je proces rađanja jedno divno iskustvo, koje ni malo ne boli, nije mučno i ne ostavlja posledice na njihov dotadašnji život. Svako ko je prisustvovao porođaju, složiće se da je taj događaj prepun nasmejanih srećnih ljudi, šarenih leptirića koji ispunjavaju porođajnu salu, te da izlazak deteta na ovaj svet jedva da zagolica majku, izazivajući kod nje ništa drugo no iskreno, lagano kikotanje.

Sve u svemu, rasprava je postojala oduvek i držala je čitav svet u kosmičkoj ravnoteži. Poslednjih godina, svesni smo da su se stvari promenile. Imamo poslovne žene, kao prvo. Onda, imamo muškarce koji sede u kući izigravajući nameštaj. Kao posledica neprirodne i nametnute ambicije žena da imaju posao, natalitet nam opada. Od skora, muškarci Srbistana ne moraju da idu u vojsku. O, Isuse presveti, šta ćemo sada? Ravnoteža je poremećena, ceo kosmos pati, sve se raspada. Euro kriza je samo jedna od posledica. Epidemija turskih serija je druga.

Nije nam još dugo ostalo i mišljenja sam da se nešto mora uraditi. Što bi rekao siroti Muja, nazadovoljan svojim aktivnostima u toku grupnog seksa, dajte ljudi da se organizujemo. Evo predloga.

Uzmimo da je povratak na staro neodgovarajući, te da redovnu vojsku ne možemo ponovo uvesti.
Predlažem da se u jednom delu zemlje napravi rezervat za muškarce. Područje ograđeno bodljikavom žicom, prepuno prirode netaknute ljudskom rukom. Svaki muškarac kada napuni određene godine, biva pušten u rezervat. Tamo mora da lovi, kao u stara dobra vremena i nauči da lovinu donosi na stol svojoj budućoj ženi. Rezervat neće biti opskrbljen pivom, ni televizijom. Nema ni mamine kuhinje. Ruku u gaćama mogu da drže koliko god žele. Noge na stolu mogu da drže takođe koliko god žele, pod uslovom da sto sami naprave. Agonija stalno podignute WC daske je izbegnuta nepostojanjem iste.Sapuna nema, pa nema ni ostavljanja dlaka na istom. Mogu da se druže sa drugim muškarcima, da formiraju ogranke, igraju se rata, gađaju se praćkama. Šta god im može olakšati boravak u ovakvom paklu. Na kraju, moraju da polažu ispit kojim dokazuju da su sposobni da, u svakom momentu , pljusnu hranu na sto. Ili novčani ekvivalent. E, takoc.

Tada bi ravnoteža bila ponovo uspostavljena. Dragi, ja sam trudna, draga, ja odo u rezervat. I mirna Bačka.

Alternativno, dostignuća medicine bi mogla da omoguće muškarcima da osete radost porođaja. Što da ne, stari Arnold je tako lepo to odradio u onom filmu. E, onda bi scenario bio drugačiji. Dragi, ajd ti rodi, ja imam neke obaveze. Dobro draga, uradicu to, ali nevoljno, prošli put sam se proširio u kukovima.

Tako da, molim lepo, muškarci i žene širom sveta, dogovorite se. Ko rađa, a ko donosi hranu na sto. Ne može ovako naopako, svi će bre da izginemo.