Posts Tagged ‘deca’
Ostrvo čini čoveka
Posted on: 10/12/2011
U životu svake mlade žene, dođe trenutak kada poželi da se skrasi, osnuje porodicu, dobije potomstvo. Bojim se da je taj trenutak došao i za mene. Imam 3 banke i smatram da sam odradila dobar deo onoga što ljudi nazivaju mladošću. Izlazila, nalivala se alkoholom, zabavljala se sa momcima. Nažalost, uglavnom upravo tim redosledom. E, sad oću da se udam. Dosta mi je svega. Htela bih da me neko udomi.
Kažu da ako nešto stvarno želiš, treba Vasioni da uputiš konkretan zahtev i to će ti se ostvariti. Evo, ja sam krajnje konkretna. Hoću da se udam za rođaka kralja Tonge. On čovek ima ostrvo. Tako da, svi vi domaći i regionalni tajkuni, lepotani, šmekeri i šarmeri, možete samo da mu se sagnete. On čovek bre ima ostrvo.
Ja sam razvila plan. On je čovek sa Tonge, jeste kraljevskog porekla, ali je skroman i relativno primitivan. Sve moje kriterijume ispunjava. Nije mnogo odvratan, ima nekretninu, nije mnogo glup i ima zemljoradničku šaku. Dosta. Pošto sam ja bela žena, on će mene mnogo voleti. I ja ću znati to da cenim. Učiću ga da čita i piše. Pokušaću da ga naučim da je kanibalizam veliki no no. Dok to ne savlada, verovatno je da neću pozivati rodbinu u posetu. Bar ne onu koju volim.
Ostaviću svoj život ovde, posao, dosadnu svakodnevnicu, primitivizam i otići ću na svoje ostrvo. Tamo je bar sve jasno. Nema buke, nema dreke, nema stresa, nema kirije, računa, saobraćaja. Tamo ima samo moj kraljevski suprug, talasi i sunce. Da, umalo da zaboravim. Pored toga što bi se usrećila u smislu nekretnine, ja bih istovremeno postala i princeza. Ha, majka i služba za katastar bi bili tako ponosni na mene.
Izrađala bi mu nekoliko braonkaste dečice, neka ih, nek se gologuzi valjaju po tongoanskom pesku i uče da love ribu.
Nemojte da mislite da bih ja tamo bila neka nadobudna belkinja sa ostrva zvanog Evropa. Ni slučajno. Ja bih činila svog čoveka srećnim. Čistila bih to ostrvo, postarala bih se da je pesak na plaži uvek poravnan, nije problem, jurila bih kokoške, ili tongoanski ekvivalent, pravila supu. Brinula bih se o njegovoj kiki. Da, napisala sam kiki. Svakodnevno bih je popravljala, nizala bih na nju najnovije ukrase napravljene od kostiju o čijem poreklu neću želeti da znam. Šetala bih se u toplesu svojim kraljevskim posedom, kupala se u kokosovom mleku. Nema telefona, nema interneta, nema finansijske krize. Nikada više ne bih morala da razmišljam da li ću imati ’leba da jedem. Realno, jednostavno bih izašla iz svoje blatno-trskaste palate i nabrala par banana ili šta god mi padne pod ruku.
Ako, i samo ako mi moj budući suprug dozvoli, bavila bih se poslom, kako bih zadovoljila svoj alavi preduzetnički duh. Ideja je već tu.
„Doživite lepotu i surovost tongoanske prirode, pridružite se mnogima u jedinstvenoj avanturi! Preživite Tongu! ( organizator ne snosi odgovornost za eventualni nepovratak , ili delimični povratak gosta)„
Kako bismo stvari začinili, a i zaradili koju paricu više, napravila bih nešto i za lokalce. Evo kako.
„Vratite se svojim korenima, probudite zver u sebi! Pridružite se lovu na belog čoveka“.
Ta dva bih iskombinovala, pa eto, multinacionalna zabava, povezivanje dve kulture, kako god.
Onda, imamo tu i nešto klasičnije varijante, tipa Rent-a-ostrvo, Tonga time share, i sl. Ako bismo privukli turiste, u jedan deo ostrva, ja bih tu napravila i svoj štand na plaži , sa japankama koje bih sama pravila. Zvala bih ih Jovanke.
„ Specijalna ponuda, ko kupi jedan par Jovanki, dobija drugi gratis, požurite, samo danas, još malo pa nestalo“
Ma, život bi mi bio bajka.
Ništa, svi elementi su tu, samo još treba gospodina da uverim da je to ono što je oduvek želeo te da je zapravo sve ovo njegova ideja. Pre toga bi valjalo da ga upoznam. Ma, sve se to da organizovati.
Mislim da je ovo totalno realno i izvodljivo. Idem da se bacim na implementaciju. A svi oni koji su protiv i koji žele da osujete moj mudri plan, pa, šta da kažem, mogu da me poljube u moju uskoro kraljevsku guzicu!
Mama, jel ima nešto slatko?
Posted on: 27/11/2011
Lako mi je da se vratim u to doba. Tada je poslednji put život bio jednostavan, bar za mene. Danas, kada posmatram decu svojih prijatelja, pitam se šta je u njihovim glavama, o čemu oni razmišljaju dok nam ponosno iznose svoje igračke, ili pričaju o tome šta su radili u luna parku.
Detinjstvo mojih vršnjaka je bilo drugačije, valjda zato što je bilo drugo vreme, druge prilike, ili šta već. Sećam se da sam od svoje treće godine, sama izlazila u parkić ispred zgrade i u njemu provodila po ceo dan, igrajući se. Jedino što je privremeno ometalo važne obaveze koje sam tu imala, bio je poziv na ručak. Gotovo u kanonu, mogli su se čuti roditeljski pozivi, slični onima koje ispuštaju majke lavice kada pozivaju svoje mališane na obrok. A onda, opet u kanonu i vapaji nas mališana da ostanemo još samo malo. Dobiti produženje od pola sata smatralo se velikim postignućem, te je svako ko je u tome uspeo, bio cenjen i poštovan u parkić zajednici. U većini slučajeva, morali ste da se povinujete i pokunjeno odete na ručak, zavidni što je Miloš ostao još malo.
Ni u parkiću nije sve bilo prosto. I tu su postojali klanovi koji su se borili za prevlast nad ljuljaškama i fudbalskim terenom. Moj klan je bio ekološki. Mi smo bili iznad tih primitivnih previranja. Drugarice i ja smo jednoga dana zaključile da u parku ima jednostavno previše delova koji nisu prekriveni travom i biljkama. To je bilo nedopustivo. Tako smo se , uverene da radimo za dobrobit parkića, a samim tim i celog sveta, upustile u ambiciozni poduhvat potravljivanja golih površina. Ej, danas parkić, sutra- svet. Gde god vidiš zgodno mesto, ti travu posadi. I ne samo travu, nego i raznorazne biljke. U nedostatku sredstava za rad, morale smo da se snalazimo, pa smo tamo gde je bilo viška biljaka, čupali, a tamo gde je bilo manjka, sadili počupano. I ,eto rešenja. Nije nam doduše bilo jasno zašto biljke ne prihvataju najbolje novu lokaciju. Pa šta ako nemaju koren, izrašće im novi.
Pored biljaka, volele smo i životinje. Naročito insekte. Ja sam uporno pokušavala da unapredim veštine jednog gundelja, tako što sam ga stavila u kofu vode i učila da pliva. Recimo da nije naučio. Drugarica i ja smo jednom naišle na goluba koji je izgubio svoje perje u borbi sa mačkom. Ja sam ga, podrazumeva se, uzela u svoj dom, odlučila koji je za njega najbolji lek i počela terapiju. Ne sećam se šta je lek tačno bio, osim da je bio neki žuti prah koji sam brižljivo nanosila na svog pacijenta, danima, sve dok nije odleteo. Eto , spasiš mu život, od usta odvajaš za njega, a on odleti i nikad se više ne javi. Neki su stvarno nezahvalni.
Iako arhineprijatelji, nekada su se klanovi udruživali, zbog višeg cilja. Tako je, na primer, jedna od većih akcija nas dece bila izgradnja stepenica za starije ljude, na brdu. Naime, tokom zime, primetili smo da je roditeljima, a naročito bakama i dekama, teško da se penju uz zaleđeno brdo, da bi spuštali nas decu na sankama. Pred kraj leta, imajući u vidu neophodne vremenske uslove za planirane radove, okupili smo se oko ideje da iskopamo stepenice u brdu, koje će olakšati penjanje, istovremeno povećavajući moguć broj spuštanja po izlasku napolje. Vredno smo radili danima, sa lopatama koje smo krišom izvukli iz kuća, plastičnim koficama i đubravnicima. Šta je ko imao, nije se postavljalo pitanje, samo dok se radilo. Elem, stepenice su i dalje tu, samo su sada recimo manje stepenice, a više jedna velika uzdužna rupa na brdu, za koju se svi novi klinci pitaju kako je nastala. Eeeeeee..
Vreme za večeru je bilo podjednako mrsko kao i vreme za ručak. Sećam se i danas osećaja kada se umorna, gladna i prljava od valjanja po blatu i pesku, vratim u kuću i upitam da li ima nešto slatko. „Imaš džemaleba“ je odgovor koji me je najčešće čekao. Kakav verbalni šamar. Zar posle svega što sam uradila za ovu zajednicu? To mi je hvala? A kamo neki kolač, neka čokolada, nešto. Kako Milica stalno ima kolač od višnje? A ja džemaleba. Al, šta da radiš, takvo vreme bilo, odeš u kuhinju, naprave ti džemaleba i jedeš. Kad završiš, ideš da gledaš crtać i u krevet. Kupanje nedeljom, naravno.
Nekada, mogao si čak da ostaneš duže napolju, ali samo ako i drugarice ostaju. I da budeš blizu. To ti daje dovoljno vremena da sklepaš planove za sutra i baciš hejt na ekipu sa drugog kraja parkića. Taman. Sve je tada bilo moguće, samo da slušaš roditelje, ne praviš prevelike gluposti, jedeš šta ti daju i najvažnije, vratiš se kući kad se upale bandere.
jamislimzuto 